Postoje različite vrste jednačina, sa jednom, sa dve ili sa tri nepoznate i sve imaju svoja rešenja i formule sa kojima se rešavaju. Prosta je to matematika ali postoji jedna jednačina kojoj ishod nije poznat i to je ona najgora, jednačina sa dve poznate i nepoznatim ishodom i zove se ljubav.
Za svojih trideset godina sam za svašta mislio da je ljubav. Zavisno od raspoloženja zavisile su i moje ljubavi. A o mojim raspoloženjima ne znam šta bih vam rekao, to nisu raspoloženja normalnog čoveka, to su prirodne katastrofe ljudskog uma. U mojim grudima urlaju bipolarnosti, moje strasti se tucaju sa mojim požudama a strahovi ruku pod ruku šetaju sa frustracijma. Kod mene su uvek sve letovi i padovi. Visine i dubine. Tuge i sreće. Ne znam sta je uravnotežen život i ne želim da znam, umesto uravnoteženosti uživam u svim svojim tragedijama i veličanstvenostima. Ja ili te volim do idolopokloničkog obožavanja ili te u sebi sasvim sahranim. U meni se od jutra do mraka smene hiljade osećanja, od sumraka do svitanja ja zamrzim i zavolim hiljadu pojava, prospem hiljadu osmeha i obrišem litar suza. Ne, moja raspoloženja nisu normalna a nisu mi ni ljubavi bile normalne.
U depresivnim danima ljubav su mi bili oni koji su tišinom umeli da pričaju, da se umiljavaju mojoj psihi i da je dižu do neslućenih visina vadeći me iz sopstvenih ponora i dubioza, u tuđim naklonostima video sam izlaze iz svojih beznađa i voleo sam ih zbog toga jer su me popravljali kada sam bio najslomljeniji, kako bi depresivni dani prolazili i kad je moju potrebu za utehom i razumevanjem počinjala da zamenjuje želja za bukom, smehom i ludilom prolazile su i moje ljubavi, više mi njihove tišine nisu bile dovoljne, gušile su moj duh ka putu da uzletim pa sam ih pokajnički ostavljao u potrazi za onima koji će sa mnom da se smeju i igraju do rane zore, da nepredvidivo žive, da vreme broje danima i satima, a onda kako sam se osvešćivao i shvatao da život nisu samo uka i buka prolazila su i moja raspoloženja i potreba za takvim osobama, gušila me je njihova površnost, bilo mi je bedno njihovo životarenje od danas do sutra, mučila me besmislenost takvog postojanja i nepostojanje smisla u takvim odnosima, pa sam krivio i prekorevao sebe zbog onoga što nisam a površnosti sam se prepustao da zaboravim ono što uistinu jesam.
Onda sam tražio one u čije suštine bih uronio na dah do dubina gde pluća počinju da otkazuju a pred očima se pojavljuju zvezde nikad nikom skinute a svakom obećane i zatim bi dolazili razgovori o smislu života , o nastanku svemira, o knjigama i flmovima, omiljenim ulicama, Murakamijevom moru na koje tako tiho pada kiša da ga ne pomera da čak ni ribe u njemu ne znaju da ona pada, upijao sam reči i mišljenja, divio se duhu, erotski uživao a onda bi mi i to dosađivalo, počinjao sam da se osećam kao to more i shvatio sam da takva ljubav koja me je ispunjavala duhovno nije mogla da me ispuni i telesno, a svako neispunjenje neizbežno vodi ka kraju.
Onda su se moje ljubavi uglavnom svodile na traženje sebe u tuđim očima, krevetima, na noći u kojima sam goreo od želja i slamao telo od požude, a onda sam se umarao i od te strasti koja prazni telo a ne ispunjava dušu u meni je umiralo ono Rakićevsko da u drugima volim samo “sebe sama”. Gadio sam se jer sam voleo u stvari iluziju sebe u tuđim očima, video sam i prihvatao sebe kroz tuđa oduševljenja, divio sam se sam sebi koji nisam bio ja nego tuđi izmaštan ideal.
I tada sam se pitao, o kako sam se samo pitao šta je to ljubav i da li su sve ljubavi do tada bile ljubav, privid ljubavi ili nešto slično. Potreba usamljene duše da izmisli nešto što ne postoji da bi noću lakše zaspala. Razvrstavao sam ih i razlagao na velike i male ljubavi, na fatalne i na prolazne, secirao sam njihova postojanja da nađem njihov zajednički imenovatelj koji će mi pomoći da shvatim šta je esencija svega toga. Ubijao sam sebe u pojam da shvatim da li sam ja bio pogrešan ili su oko mene bile greške. Sablažnjavalo me pitanje koliko li sam pravih ljudi propustio u trci za pogrešnima. Sada posle svih lomova i emotivnih brodoloma znam da se pravi ne propuštaju, oni uvek dođu onda kad si za njih spreman, kad prođeš sve pogrešne i kad naučiš sve lekcije oni te čekaju na kraju puta.
Sada znam da ljubav nisu reči. Nisu izlišna “volim te” koja se govore a ne osećaju. Nisu hladni zagrljaji dok ruke privlače a srce ćuti, ljubav nije sudaranje karlica i uzdasi strasti, ljubav nije “jebi me” i “volim te” izgovoreno u ekstazi nego pogled izmedju ta dva koji ti kaže “moj si”. Ljubav nije spajanje tela nego spajanje duša, ljubav je orgazam posle kog ne okreneš leđa i zaspiš ili ustaneš i odeš, nego ostaneš malaksao i go, zapetljan i nem, zagrljen i miran. Ljubav nema veze sa velikim rečima i grandioznim gestovima njima se klanjaju mali ljudi i sitne duše, ona ne traži kule i gradove, ona ne traži obećanja i ispunjavanja. Ljubav je prvenstveno poštovanje, leptiri u stomaku zamru i učaure se pa povremeno opet zamlataraju krilima, osećanja splasnu i nadođu kao plime i oseke, ništa nikad nije uvek istog intenziteta, ni u životu a pogotovu ne u sili zvanoj ljubav ali je poštovanje konstantna koja uvek i sve održava. Poštujte one koji su uz vas bili kad vam je bilo teško, volite one u čijem naručju možete da ležite raspadnuti od života a da vas gledaju kao da ste celi, grlite čvrsto one za koje znate da jednog dana nećete moći bez njih realnost da preživite. Pustite one bez kojih možete i neustrašivo čuvajte one bez kojih ne možete jer ljubav nisu ostajanja i trpljenja, ljubav su voljenja,razumevanja i prožimanja. Sada shvatam da je apsolutno sve ljubav ako umeš da gledaš život na pravi način, i da sve one prethodne možda nisu bile velike i fatalne nego male, ali su bile ljubavi one sitne koje moraš da prerasteš dok odrastaš jer te spremaju za onu jednu veliku i pravu ljubav u kojoj se mešaju tišine i buke, strasti i požude, sreće i tuge. Za onu jednu veliku pravu koja dolazi da ostane i koja sublimiše sve one male u jednu ogromnu, jer ljubav je sve što te promeni i i oplemeni a prava ljubav je ono što te nevidljivim koncima i silama privlačnosti uz sebe do kraja života i zadrži.
Ne tugujte nad ljubavima prošlim i nad ljubavima propalim, ne kudite ih i ne ružite, u datom momentu i u datom vremenu bile su prave, iako su sa vihorom prohujale nisu bile pogrešne, bile su vam potrebne zbog nekog višeg cilja i neke više lekcije, ne umanjujte im značaj, ne pokušavajte da ih zaboravite, nego ih se sa osmehom sećajte, poklonite im se u sebi i na svemu im zahvalite jer one su bile samo deo vašeg sazrevanja kao emocionalno stabilnog bića. Ljubav je beskrajno davanje i primanje. Ne slušajte one koji vam kažu da ljubav ne sme da boli ili da ako je prošla nije ni bila ljubav ti vam pored ljubavi prošli nisu o njoj su samo u knjigama čitali, pa prodaju jeftine floskule za široke narodne mase, ljubav i razboljeva i ozdravlja, boli i leči i ubija i vaskrsava na vama je kako ćete da postupate sa njom. Kakve god da su bile ne stidite ih se, one su deo vas i vi ste produkt njih.
Volite sebe i drugi će voleti vas.
