I
Ne pitaj me
što sam tužan
i što u dnu flaše
anestetik
za bol
i tugu tražim
i sve mlađi svodim
bilanse života
i ubeđujem se
da sam smeo
sve što sam hteo
a mnogo toga
nisam smeo
pod izgovorom
da nisam hteo
i što sam stariji
sve više shvatam
da ovo do sada
nije bio život
nego obmana,
lažni sjaj
i imitacija života
onakvog kako bi
trebalo da izgleda
a ne kakvog ga želim.
Ležimo
ja ti kažem
mora da smo se u
prošlim životima
mnogo imali
kad u ovom
ne umemo
da se pustimo
i kad smo
tuđi
naši
smo.
Nauči me
kako se useljava u tuđe krevete
i iz njih odlazi kao iz privremenog skloništa.
Nauči me
da ne pružam ruke
kada bi trebalo da ih skrštam.
Nauči me
kako se okreću leđa onima
koji su ti grudima
i osmesima
hrlili u susrete.
Nauči me
da crveno nije boja ljubavi
već krvi i boli.
Zamisli
kako bi bilo lepo
da jedne nedelje
kao što je ova
napustimo
sve što imamo,
sve što jesmo
i sve što nas određuje.
