-Bio jednom jedan dečak i nije to bio običan dečak, bio je to jedan od onih dečaka koji je mogao da ima sve.
–I jel imao sve?
-Nije?
–A zašto?
-Zato što je želeo da ima ništa.
–Glupa ti je to priča, ne sviđa mi se. Ko još želi da ima ništa?
-Onaj ko ništa pomeša sa svim taj i želi.
Spustim se ponekad u tamne ponore svog postojanja, da obiđem sve što se ikada začelo u meni, sve što sam u svet sa ovih usana pustio da sklizne i iz grudi da se otme a nije trebalo pa sam onda posramljen potisnuo te delove mene duboko u sebe. Spustim se da prošetam smetlištem sopstvenog bistvovanja, da zalijem suzama sva stradala nadanja, da pomazim sva ona lica i naličja mene koja sam imao i bio, koja sam skinuo, sahranio i prisilno zatočio. Postoji u meni tamnica svih onih mojih ja kojih sam se tokom mog postojanja odrekao, koje sam odbacivao uz put. Neke sazrevanjem, neke učenjem, neke nepravedno jer su me podsećali na one koje sam hteo da zaboravim i da nikad više na njih ne mislim a u toj mojoj tamnici caruje jedan poseban ja onaj kojeg nikada nisam ni ubio, ni sahranio, samo sam ga duboko u podrumu duše zaključao, onaj koji se vozdigao iz svih mojih mrtvila da gospodari mojim tamama. To je onaj ja sa kojim sam ceo život na granici između ljubavi i mržnje, izaziva u meni plime emocija, ja u njemu samo mržnju. Podsećam ga na sve što nije hteo da bude, on mene na sve što sam bio i ne bih želeo opet da budem. Ali ga poštujem, on je uzrok mog sadašnjeg postojanja, a sadašnji ja sam uzrok njegovog nepostojanja.
Jednom ćeš mi doći na vrata
i biće mrkla noć
i napolju
i u tebi
i u meni.
Otvoriću ti,
skloniću se u stranu da uđes
i sedećemo
do svanuća
i ćutaćemo.
I neće biti neprijatno
nego oslobađajuće
jer sve što bi rekli
odavno je suvišno.
Don Kihot u tebi
je pobedio svoje vetrenjače.
Sančo Pansa u meni
je izgubio želju da prati tebe
i krenuo da prati sebe.
Neko ti je rekao
da se suprotnosti privlače
ali je preskočio da ti kaže da ne opstaju.
Držiš me čvrsto za ruke
znajući da su nam tuge iste
ali su nam suštine različite.
Premalo je u tebi nestvarnog
i oduševljavajućeg
a previše je
običnosti
i svakodnevnosti
u tvojim očima,
pokretima
i razmišljanjima.
A ne znaš tugo moja
da ja sve sem običnosti
opraštam
i zaboravljam.
A ideje i pogledi na svet
su ti obični
tužni
klišei
usađeni
i utuvljeni u glavu.
