-Ćutiš Đorđe?
-Ćutim!
-Opet si bio u sebi.
-Jesam!
-Sve duže u sebi ostaješ, sve te manje ima u realnom a sve više u fiktivnom svetu?
-Realnost je za mene fikcija, stvarnost je ono što sam kad sam u sebi sam.
-Do kada misliš tako?
-Dok se jednom sam u sebi ne izgubim i tamo zauvek ne ostanem.
Beži od mene,
udavićeš se u meni.
Duboki su horizonti mojih očiju
da bi mogao da te sagledam kako želiš,
bićeš samo tačka na obzorju mojih stremljenja.
-Bio jednom jedan dečak i nije to bio običan dečak, bio je to jedan od onih dečaka koji je mogao da ima sve.
–I jel imao sve?
-Nije?
–A zašto?
-Zato što je želeo da ima ništa.
–Glupa ti je to priča, ne sviđa mi se. Ko još želi da ima ništa?
-Onaj ko ništa pomeša sa svim taj i želi.
Spustim se ponekad u tamne ponore svog postojanja, da obiđem sve što se ikada začelo u meni, sve što sam u svet sa ovih usana pustio da sklizne i iz grudi da se otme a nije trebalo pa sam onda posramljen potisnuo te delove mene duboko u sebe. Spustim se da prošetam smetlištem sopstvenog bistvovanja, da zalijem suzama sva stradala nadanja, da pomazim sva ona lica i naličja mene koja sam imao i bio, koja sam skinuo, sahranio i prisilno zatočio. Postoji u meni tamnica svih onih mojih ja kojih sam se tokom mog postojanja odrekao, koje sam odbacivao uz put. Neke sazrevanjem, neke učenjem, neke nepravedno jer su me podsećali na one koje sam hteo da zaboravim i da nikad više na njih ne mislim a u toj mojoj tamnici caruje jedan poseban ja onaj kojeg nikada nisam ni ubio, ni sahranio, samo sam ga duboko u podrumu duše zaključao, onaj koji se vozdigao iz svih mojih mrtvila da gospodari mojim tamama. To je onaj ja sa kojim sam ceo život na granici između ljubavi i mržnje, izaziva u meni plime emocija, ja u njemu samo mržnju. Podsećam ga na sve što nije hteo da bude, on mene na sve što sam bio i ne bih želeo opet da budem. Ali ga poštujem, on je uzrok mog sadašnjeg postojanja, a sadašnji ja sam uzrok njegovog nepostojanja.
