Ne pogađaju me ljudi. Odavno.
Od ljudi sam video i doživeo sve što je moglo da se doživi, i lepo i ružno.
Ne, ne pogađaju me ljudi. Dovoljno sam ih upoznao, imao i voleo da znam da su ništa drugo do koža razapeta preko mišica, mesa i skeleta, kojima u prvom pogledu mogu da vidim koliki im je rok trajanja.
Ne pogađaju me reči, ni lepe, ni ružne. Sve sam ih već odavno čuo.Reči su proizvod ljudskih usta, naprezanja viličnih kostiju, facijalnih mišića, lučenja pljuvačke, i palacanja jezika o zube koji za razliku od zatvorskih rešetki ne uspevaju da zadrže taj eho duše koji se otima iz grudi.
Reči, sve češče nemaju veze sa kognicijom, evoluirali smo tehnološki a nazadovali humanistički,pričamo ono što ne mislimo,radimo šta ne želimo da bi uvredili, ponizili ili još gore da bi se nekom umilili i dodvorili. Ne, ne pogađaju me reči, reči su jeftine splačine, otpaci ljudskog uma, sto puta sažvakane I prežvakane rečenice kojima se služimo da bi drugima izjavili ljubav ili da bi druge povredili.