Postoji ta jedna ljubav koja je večita, ali je i najteža, a to je ljubav prema samom sebi.
Nekako je većina od nas ne usavrši i ne razmišlja o njoj, nego plivamo kroz život sa sobom kao da to nismo mi, nego neki saputnik kome mi dajemo smernice kako i šta da radi da bi bio dopadljiviji svetu oko nas. Ja predugo nisam razmišljao o tome koliko i da li volim sebe, dođavola ja predugo nisam ni razmišljao o sebi, bile su mi bitnije neke druge ljubavi, ljubavi ljudi oko mene, voljenih bića, čak i onih nebitnih koji su se s vremena na vreme pojavljivalji u mom životu. Svoje vrednosti sam merio po odrazu refleksije sebe u njihovom oku, vredeo sam i bio sam ono što su oni mislili da jesam. Read More
Razne svetske zdravstvene organizacije su napravile liste najvećih zavisnosti i ubica koja su zadesila ljudsko čovečanstvo u novijoj istoriji, pobrojali su silne droge, cigarete, psihičke poremećaje i alkohol ali nekako uvek zaborave da pomenu onu jednu stvar koja u čoveku budi najveću zavisnost. A to su ljudi. Oni su početak i kraj svega, od njih i zbog njih sve kreće i sa njima i zbog njih se sve završava. Alfa i omega zavisnosti. Nema lepše droge od one kad se predoziraš čovekom, kad ti venama poteče silina života za koju nisi ni znao da može da postoji, kada ti mozgom zavladaju najsuludije misli i ideje a u grudima i srcu ti se razgranaju emocije za koje si i zaboravio da možeš da osećaš.
Danas me je posetila smrt.
Imala je lice naše ljubavi.
Prišla mi je nežno
i polako
pružila ruku
i povela me na sahranu Nas.
A ljubavi se ne sahranjuju kao ljudi na groblju.
O ne, ljubavi se sahranjuju u crnim ponorima duše
u koje uđeš kao u bioskopsku salu
sedneš
i gledaš
slike kako se smenjuju,
sećanja kako izviru
i prividno zaboravljene misli
kako oživljavaju.
O kako je to bedna retrospekcija jedne ljubavi bila.