Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.

I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.

Svanu tako neki dani kad si sam sebi u sebi tesan pa ti dođe da zariješ obe ruke u grudni koš i da vučes iz sve snage dok ne pokidaš zatvorske rešetke od rebara i pobegneš  iz sebe. Daleko od loših ljudi, promašenih prijateljstava, pogrešnih ljubavi, od zacrtanih ciljeva i tuđih očekivanja. Ali nažalost iz sebe se ne moze ali zato možes one iz sebe da istreseš naglavacke iz tebe. Da pustiš da progovore sve ugušene i progutane reči koje su krenule da izađu pa zastale u grlu zbog nečijeg tuđeg dobra, pa se onda skotrljale niz dušnik i pale kao kamen na dušu, da iz tebe izlete kondori od frustracija da ih pustiš da mašu svojim ogromnim krilima negde drugde na slobodi a ne u tebi, da pustiš da iz tebe isteku besovi, da gledaš kako crni katran od emocija iz tebe ističe i da se smeješ i to ne onako zadovoljno nego ludački i bolesno dok ne osetiš svu lakoću postojanja, da iščupaš iz sebe i strahove jer oni neće izaći nikada sami, to su male pizde koje se kriju na dnu duše i isplivavaju samo kad osete potporu neke treće strane pa se prave važni, za njih će ti trebati hirurška preciznost da ih izvučes na svetlost dana ali budi uporan, što manje strahova,to više pokušavanja,što vise pokušavanja to manje frustracija,što manje frustracija to više života. I to onog pravog života u kom ste zadovoljni sami sobom i lepi sebi i drugima.

Kao što je proleće savršeno vreme za zaljubljivanje jer sve cveta i zri pa što ne biste i vi, ili kao što je leto savršeno vreme za  avanture i ludosti koje se pamte celog života, a zima savršeno vreme za umiranje jer uvek treba otići kad je oko tebe sve belo i tiho, tako je i jesen  uvek savršeno vreme za sistematizaciju duševnih bolova, za svođenje intimnih bilansa ko vas je zaboleo i koga ste vi zaboleli,koja “izvini” ste ostali dužni a koja “jebi se”ste preterali.Jer za razliku od proleća kad je i vazduh oko tebe šaren ili zime i leta kad te svetlost zaslepljuje, jesen je posebna. Svetlost u jesen je kristalno jasna a na takvoj svetlosti najbolje vidiš sebe,one oko sebe i one u sebi.

Prvo treba istresti one najsvežije stanovnike duše, one koji si pustio pa ti lutaju između duše i srca, izmedju “volim te” i “drag si mi”, koje ne znaš gde da staviš i koju ulogu da im dodeliš. A onda se treba spustiti niže, do srca gde su neki ljudi već pustili svoje korenje,prošetati šumom osećanja i odlučiti koje korenje  može da se seče, a koje se prepliće sa arterijama,venama i krvnim sudovima  i bez kojeg je zivot nemoguć, a koje je samo uraslo pokušavajući da se ispreplete ali mu nije pošlo za rukom jer nikad nije imalo ni snage ni znanja da postane koren nego samo korov. Sva korenja i sav korov u grudima koja te guše i pritežu treba seći,motornom testerom od ravnodušnosti treba ih se oslobađati. Zatri u sebi onog slabog sebe da bi jači ti mogao da izraste.

Kažu tako nekad ljudi neke reči ili naprave postupke za njih beznačajne ali za nas kolosalne pa ih onda zbog toga nosimo u grudima,oživljavamo ih,glancamo im patinu da ne porđaju i godinama se nadamo da im je značilo isto što i nama. A nije!

Neki su sa takvim zabludama podgrejanim lažnim nadama umirali misleći da su istinite.

I iluzije treba iz sebe izbacivati, ne treba ih u srcu taložiti nego ih izvesti negde na pice i kolac,platiti račun,ustati od stola, okrenuti se i otići od njih i nikad se više pa čak ni preko ramena okrenuti i pogledati da li su tamo gde ste ih ostavili jer da im je bile suđeno ne bi ostale iluzije nego bi postale realnosti.Iluzije su okeani propalih nada u kojem ako predugo plivaš na kraju možeš samo da se udaviš u sopstvenom razočarenju, jer obala razuma će ti uvek biti izvan domašaja

Što manje iluzija to više stvarnosti,što više stvarnosti to više shvatanja ko si, šta si i koliko zapravo možeš.

Onda se treba spustiti jos niže do najcrnjih dubina utrobe, upaliti svetlo u sebi i obasjati svoje demone koji se kriju u mraku,isterati ih na površinu i pokazati ih ljudima,kao na nekom srednjevekovnom sajmu nakaza, izlagati ih u muzejima sopstvenih egocentričnosti. Jer kako očekujes da te ljudi upoznaju, znaju i vole ako svoje demone ne pokažeš,uostalom možda se vaš demon svidi nečijem anđelu, čujem da se suprotnosti privlače, a anđeli i demoni igraju najlepši tango života.

Treba se s’ vremena na vreme isprazniti do dna, pa sav taj mentalni i duševni krš iz sebe izneti na svetlost dana i napraviti rasprodaju starih osećanja,besova i frustracija,strahova i tuga. Treba svakom vratiti ono što je ostavio u tebi, izmiriti dugove duše, svesti račune na nulu, ne biti nikome višak i nikoga ne čuvati kao višak i krenuti što dalje od svega što te je bolelo, plašilo i sputavalo u susret nekim novim ljudima, bolovima, srećama, radostima i tugama za koje si oslobodio mesto.

Jer život je to. A ne možeš kroz život nepovređen.

Share: