Ove jeseni
Posted on 28/11/2019

Ove jeseni

BLOG/ Tekstovi

Došla je,
odmah posle tebe
u sred proleća
i nisam znao
da li je apokalipsa
ili je stvarno stanje
gledao sam ljude
neznane
i znane
i u njihovim životima
kalendari su se poklapali
sa stvarnim godišnjim dobima
i onda sam ćutao
iz straha
da mi neko ne kaže
lud si,
ptice pevaju,
trava je zelena,
koža nam je svakim danom
sve otkrivenija
i tamnija.
Samo je meni bila zima
u meni i širila se oko mene.

Što je sunce sijalo jače
meni je bilo hladnije
što su dani bili duži
meni su noći bile spasonosnije.
Došla je
i ostala
od aprila
do novembra.
Zima mi je
oduzela dah iz grudi
sledila krv u žilama
i paralizovala razmišljanja.
Zima mi je
do kosti poglodala
grudni koš
i ogolila
moje unutrašnjosti.
Zima mi je
odsekla stopala
da ne mogu nigde,
zatvorila me u sobu
da između vrata i prozora
preživljavam tugu
dok mi se pred očima
smenjuju slike o nama
kakvi smo bili
i kakvi smo postali
o nama zaljubljenima
i nama gadnima,
o nama golima telom
i o nama golima dušom,
o nama kako se oblačimo
i zakopčavamo
jedno pred drugim
prvo u vlastitu kožu
koja nam prekriva biće
pa onda
u majice,
košulje
i pantalone.
Gledam nas
kako pre zakopčavanja jakni
u unutrašnje džepove
guramo tajne.
Zima me je
osakatila,
polomila mi kosti,
dovela me bolom
na granicu samoubistva
a ja sam i u takvom stanju
puzeći na rukama
sa slomljenim nogama
dovlačio svoje telo
i bacao ga po površini tvog
da ga od
hladnoće
i mraza
zaštitim
ne znajući
da tebi nije hladno
i da ti odavno
krv ključa
ali ne zbog mene.
A onda
bez ikakve najave
bez proleća i leta
došla je jesen,
dočekala me golog
i promrzlog.
Udova paralisanih od hladnoće
ruku neupotrebljivih,
nesposobnih
da se saviju
u pozdrav
i zagrljaj,
ruku prikačenih na telo
a amputiranih od tela.
Sve na meni
i u meni
je bilo promrzlo
i odumrlo.
Nepokretnost
ukočenog tela
je bolela,
samo je mozak
posle dugo vremena radio
i vikao ustani
dok sam bauljao
po zemlji
natopljenom suzama i vlagom
i pokrivao se opalim lišćem
ne bih li kosti zagrejao.
Jesen me je sačekala
onemelog i otupelog
bez znanja
i predznanja
o sebi.
Bez identiteta
i porekla
nedostojan imena
i onoga što sam bio
znao sam samo
da sam se nekada zvao
tvojim.
Jesen je učinila sve
da me postidi,
da mi vrati
što joj se nikad
nisam radovao,
što sam je mrzeo
jer je bila starost prirode
i starost mog duha samog.
Sa njom pred zimu
sve u meni
odumire
i nestaje.
U jesen
sređujem godišnji bilans
dobitaka
i gubitaka,
odmeravam na vagi života
šta sam dobio
a šta izgubio.
Bojim se
da znam koji će tas
ove jeseni prevagnuti tugo moja.
U jesen
u meni oholo ubijam one
kojima tu nije mesto
i izbacujem iz sebe one
koji tu neće da žive,
pustim ih da potraže tuđe grudi
u kojima će ispod tuđeg srca da prezime.
Ja nikad ni u čijim grudima nisam prezimio,
mene nisu grejali tuđi otkucaji,
od kad znam za sebe
ja sam mojim otkucajima grejao druge
dok su mene šibali
mrazevi,
snegovi
i lomili vetrovi
a ja mirno stajao
ne dajući im da me pomere
i prodru u mene
a kamoli da dođu do onih
u meni
koje sam besomučno trpao
u komore
i pretkomore ovog srca
čuvajući ih od
vetra,
kiše,
snega,
usamljenosti i
zlobe.
Ja sam bio veličanstveni hotel
u kom su se odmarale
duše ranjene
i emotivno hendikepirane.
Rekoh ti
plašim se da znam
koji će tas ove jeseni prevagnuti,
plašim se
da te konačno moram
u sebi ubiti,
ali ne kao do sada,
ovog puta te ne smem samo upokojiti
vaskrsnućeš opet
kao i mnogo puta pre,
ove jeseni
ti moram raskomadati postojanje
i razbacati ga na sve četiri strane sveta
da te nikada više ne pronađem
i ne spojim,
praveći od delova tebe
ono što meni treba
a ti to nikad nećeš biti.
Plašim se
da ću ove jeseni
taj hotel
za tebe morati zauvek da zatvorim
i zato ne volim jesen
pogotovu ovu
u kojoj sam ti tako zbog nas
uplašen i sam.

A onda
je opet došla zima
ali me nije slomila
samo me je lomila
a ja sam joj se smejao
sto je bivala oštrija ja sam
bivao sve ravnodušniji
što je bila hladnija
ja sam bio topliji.
Što je bila okrutnija
ja sam bio borbeniji.
Rvali smo se
dugo,
predugo
dok je nisam oterao
jer ovog puta nisam
ni hteo
ni smeo
da preskočim
ni proleće
ni leto.
Nisam hteo da joj dam
da mi oduzima
ono što mi pripada
i u sred borbe
tek tako
sama od sebe
se povukla.
Ne jer sam ja nju pobedio
nego jer sam pobedio samog sebe.
Zima
nikad zapravo
nije ni bila zima
bio sam to
prema samom sebi
prestrogi
i verni ja
koji je u nedostatku tebe
zaledio
i živeo
stare dane
stare reči
i stare rane.
A onda
sam dopustio sebi
da se vidim tuđim zenicama
i ta slika
nije odgovarala
onoj u mojim očima,
tvoje reči
i nedela
su me učinila
bezvrednim.
Predugo sam verovao
u to
a onda
me je neko video lepog.
Eho nečijih par reči
naizgled sitnih
i nebitnih
je otopio sante
tuđih rečenica
i u sred jeseni
pokrenuo proleće
u meni,
zagrejao kosti,
utišao tuge,
umirio nemire,
otvorio oči
i moram ti reći
tugo moja
da sam posle duge zime
koja je trajala
6 kalendarskih proleća
konačno prihvatio
daljine,
odsustva
i nepripadanja.
Svario sam
teške reči
samotne noći
i duge dane.
Ove jeseni
konačno sam shvatio
da ne možeš budan
u novo jutro
sa zaspalom jučerašnjicom
u grudima.
Sve su ređi dani
koje prespavam
i u kojima sanjam
onaj naš zlatni dan
u kom su tvoje ruke
oko mog vrata bile
utočište
pre nego što su postale
pogubilište.
Tvoje su ruke
bile omča
mome vratu
tvoje su reči bile
žileti na koje sam
svoja oduševljenja isekao.
Ove jeseni
iskrvarilo je dete
u mojim grudima,
zauvek su odletele
ptice iz moga pogleda
i pao sam na dno
stežući u rukama
parče plavog zgužvanog neba
ispod kojeg sam hteo da smestim nas.
Ove jeseni sam
prihvatio da čovek
mnogo lakše ubije
one koje zna
nego one koje ne zna.
Postoji prokletstvo
u nama
pa iz pristojnosti
i straha
prema nepoznavanjima
dokrajčimo poznavanja.
Ove jeseni
koliko god bilo tužno
nesrećo moja
prihvatio sam da je život
postao zakon jačeg
a ne pametnijeg,
u lošije sutra vode nas oni
koji su svoje diplome za novac dobili,
druge zarad sebe zgazili,
ljubavi platili
i sreću kupili.
A pričaju
o nekom boljem
i lepšem sutra.
Evo, ne znam
Boga mi,
ali posle tebe meni
je sutrašnjica
sve manje
i manje lepa
ali je živim
nekako
i kako tako
jer
ove jeseni
sam naučio
da se
i bez tebe može
mada je teško.
Ove jeseni
sam naučio
da nije bitno
koliko se nešto želi
nego šta se želi
i da se od bola
ne umire,
nego se samo otupi
i za sebe
i za one
i za ono
oko tebe.
Ove jeseni
gledajući snage onih
koji nas vode
i njihove
spremnosti na sve
moram ti reći,
tugo moja
da ja nikad neću biti
na moju žalost
ili sreću
na taj način snažan
biću samo pametniji
mada ni sa ovom pameću
ne znam šta bi
jedino što mi je donela
je saznanje da je stvarnost
više gorka,
nego slatka splačina
u kojoj
su usponi brojčano limitirani
a samo su padovi beskonačni.
Ove jeseni sam shvatio
ono najteže
što je pesnik u meni
godinama odbijao da prihvati
a to je
da reči
sve manje
i manje
imaju značenja
a sve više su ukrasi
za stvaranje lažnih ličnosti
i da ono što ljudi kažu
ne moraju i da misle
a kamoli da predstavljaju.
Ove jeseni
sam naučio
da se ljudi sa ljudima
rađe nadmeću i bore
nego što se vole.
Ove jeseni
sam naučio
da slomljenosti
više ne krijem
nego da ih pokazujem
i paradiram sa
svim onim ožiljcima
koje sam krio
i kojih sam se stideo
jer sam video
da su oni ono
što me čini
posebnim
i lepim
i da ono što je za tebe
bila ruina
za nekog drugog
je predivna građevina.
Ove jeseni
sam naučio
da sam spreman opet
da sebi
i drugima
više ne budem zima
nego prelepo
i dugo tropsko
leto.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top