Plaši me
ova neprolaznost nas,
neprolaznost tebe u meni,
mene u tebi.
Po poretku stvari
sve bi trebalo da je
prolazno,
smrtno
i do pepela trošno.
Sve bi treblo
da se smiri
i da se stiša?
Ne, ne prolaziš me,
samo mi godine
prolaze
dok je tvoja slava
u mom umu večna.
Došla je,
odmah posle tebe
u sred proleća
i nisam znao
da li je apokalipsa
ili je stvarno stanje
gledao sam ljude
neznane
i znane
i u njihovim životima
kalendari su se poklapali
sa stvarnim godišnjim dobima
i onda sam ćutao
iz straha
da mi neko ne kaže
lud si,
ptice pevaju,
trava je zelena,
koža nam je svakim danom
sve otkrivenija
i tamnija.
Samo je meni bila zima
u meni i širila se oko mene.
Kako da ti priznam
da si samo
još jedna zvezda padalica
u ovom mom univerzumu promašaja
a trebalo je da budeš zvezda vodilja
koja obasjava put iz ovog bezumlja
u kom su me tuđe ruke zarobile
i sludele
a tako sam želeo
da tvoje ruke budu te
koje će me glatko izvući
iz svih ludila
u kojima ću
zaboraviti sva
čekanja,
nadanja,
očajanja
i nedostajanja.Read More
Ne budi me
sem ako nećeš da mi kažeš
da se selimo.
Negde daleko,
predaleko,
recimo na Jukatan,
to mi zvuči dovoljno daleko
da se pobegne
od svih i svega
pa da konačno
od ovog kraja
dođemo
do novog početka.Read More
