Doći ću,
nepozvan
kad pomisliš da prošlo je sve
da me tvoje telo više ne pamti,
da te još jednom podsetim
kako to izgleda
kad ti srce toliko ubrzano lupa
da ti se infarkt smeši a dlanovi se znoje
dok ti oči bez treptanja gledaju u mene.
Ne volim tišine.
Ne puštaj me nikad njima.
Ljudi se u tišini leče ja se u tišini razboljevam.
Ljudi u tišinama nalaze spokoj ja nalazim strahove.
Ljudi u tišini nalaze mir mene stignu svi nemiri ovog sveta.
Ne puštaj me tišinama, ja nisam kao drugi ljudi ne leči me onim čime bi se drugi lečili.
Nazdravljamo već drugom flašom ona i ja, prvu smo ispili u tišini a druga nam je razvezala jezike, žali se i tužna je, ne vole je ljudi, plaše je se. Ja je se ne plašim, ne prilazim joj oprezno, poznajem je i znam unapred kad će da dođe, osetim je u grudima kao starog znanca i sa dobrodošlicom je uvek dočekam, ispričam se sa njom, pružim joj u grudima utočiste na par dana da ima gde da prenoći, vodim ljubav sa njom, tešim je, grlim je i ljubim kao svaki ljubavnik a onda je pustim da ode, do nekog sledećeg dana, do neke sledeće nedelje ili meseca. Ne zadržavam je kad krene jer znam da će se vratiti. Ona je jedina emocija koja je uvek izvesna, sve dođu i prođu i ne znaš da li ćeš ih ikada više osetiti, možeš da se nadaš, da na njima radiš i da ih čekaš, ali ona je jednostavna, za nju znaš da će uvek doći. Ona je tuga. Ona je ja.
