Kako si došao na ideju da počneš da pišeš blog?
Od kada znam za sebe nesto pišem. U pojedinim teškim trenucima pisanje je bilo svojevrstan izvor psihoterapije koju preporučujem svakom bez obzira na talenat. Ponekad nije bitno da li ste nešto nakitili rečima nego da ste to izbacili iz sebe. Ja svakodnevno pokušavam da izbacim is sebe sav mentalni i emotivni krš koji sam nagomilavo godinama. Nataložilo se u meni mnogo propalih ljubavi, lažnih prijateljstava, još lažnijih ljudi i epskih promašaja do te mere da sam jedno jutro ustao i izgubio dah jer od svih njih u meni više nisam znao ko sam ja. S obzirom da nisam imao para za psihijatra kome bih sve to ispričao ja sam sam počeo o njima da pišem, da ih putem olovke i papira oslobađam iz sebe, da pričanjem o njima oduzmem vlast koju su imali nada mnom. I ponekad mi uspeva. Nekada neke stvari koje krijete i potiskujete u sebi ne prihvatite dok ih glasno ne izgovorite. To sam i ja radio godinama, sve što mi se dešavalo a ja o tome nisam pričao za mene nije postojalo. Sada svako jutro kada otvorim oči kao ludak sam sa sobom pričam o onome što me boli, nekad mi to upropasti dan, a nekad mi donese olakšanje.
