Ne pogađaju me ljudi. Odavno.
Od ljudi sam video i doživeo sve što je moglo da se doživi, i lepo i ružno.
Ne, ne pogađaju me ljudi. Dovoljno sam ih upoznao, imao i voleo da znam da su ništa drugo do koža razapeta preko mišica, mesa i skeleta, kojima u prvom pogledu mogu da vidim koliki im je rok trajanja.

Ne pogađaju me reči, ni lepe, ni ružne. Sve sam ih već odavno čuo.Reči su proizvod ljudskih usta, naprezanja viličnih kostiju, facijalnih mišića, lučenja pljuvačke, i palacanja jezika o zube koji za razliku od zatvorskih rešetki ne uspevaju da zadrže taj eho duše koji se otima iz grudi.

Reči, sve češče nemaju veze sa kognicijom, evoluirali smo tehnološki a nazadovali humanistički,pričamo ono što ne mislimo,radimo šta ne želimo  da bi uvredili, ponizili ili još gore da bi se nekom umilili i dodvorili. Ne, ne pogađaju me reči, reči su jeftine splačine, otpaci ljudskog uma, sto puta sažvakane I prežvakane rečenice kojima se služimo da bi drugima izjavili ljubav ili da bi druge povredili.

Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.

I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.

Svi mi imamo tu jednu ljubav kojoj se uvek vraćamo, koju nikad ne prebolimo i koja zauvek ostane deo nas. Onu koju tako jako doživimo da nam postane deo genetskog koda, koju osećamo u svakoj boli i svakoj radosti, čak i onda kad naiđu i nove, lepše i savršenije ljubavi posle nje, mi i dalje mislimo na nju, jer postoje neke pukotine na duši kojima ne odgovara ni jedna zakrpa, jer posle nekih ljudi više nikad nismo isti ma koliko mi to hteli i ma koliko se trudili i nadali. Jer takva vam je ta prava ljubav, promeni vas a da to niste ni hteli.

Za one manje srećne ta ljubav je ljudsko biće, za nas srećnije ta ljubav je grad.