Prolaznost je moj kamen spoticanja, često zamišljam noću kakva bi to sreća bila zaspati i probuditi se kao Bendžamin Baton. Ustati i sa osmehom od uveta do uveta krenuti u susret problemima koje si već proživeo i sa kojima bi sada umeo. Ustati I znati da mozeš da promeniš sve što te je do tada bolelo, što je druge povredilo, uraditi I reći sve što si trebao a nisi, a većina nas ima sijaset takvih stvari u životu. Neke stvari ne uradimo jer nam je rano, neke jer nam je kasno, neka pitanja nikad ne postavimo jer se plašimo odgovora, neke odgovore nikad ne damo jer se plašimo reakcije a mogli smo sve to mnogo lakše I jednostavnije, bez straha. Mogli smo sve to iskrenije.

Ne pogađaju me ljudi. Odavno.
Od ljudi sam video i doživeo sve što je moglo da se doživi, i lepo i ružno.
Ne, ne pogađaju me ljudi. Dovoljno sam ih upoznao, imao i voleo da znam da su ništa drugo do koža razapeta preko mišica, mesa i skeleta, kojima u prvom pogledu mogu da vidim koliki im je rok trajanja.

Ne pogađaju me reči, ni lepe, ni ružne. Sve sam ih već odavno čuo.Reči su proizvod ljudskih usta, naprezanja viličnih kostiju, facijalnih mišića, lučenja pljuvačke, i palacanja jezika o zube koji za razliku od zatvorskih rešetki ne uspevaju da zadrže taj eho duše koji se otima iz grudi.

Reči, sve češče nemaju veze sa kognicijom, evoluirali smo tehnološki a nazadovali humanistički,pričamo ono što ne mislimo,radimo šta ne želimo  da bi uvredili, ponizili ili još gore da bi se nekom umilili i dodvorili. Ne, ne pogađaju me reči, reči su jeftine splačine, otpaci ljudskog uma, sto puta sažvakane I prežvakane rečenice kojima se služimo da bi drugima izjavili ljubav ili da bi druge povredili.

Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.

I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.