Jednog jutra me neće biti
da navučem preko tebe crvenu posteljinu
i zatvorim prozore
da dvanaestica ne pravi buku i nemir
tvom mirnom snu.
Neće me biti da ti skuvam kafu
i poklonim osmeh za dobro jutro
koje odavno nije dobro
i osmeh je odavno isforsiran i lažan.
Jednog jutra me neće biti
da obaviješ noge oko mene
dok prodirem u tebe.
Jednog jutra ću u tišini piti kafu
I setiću se da sam
nekad
nekom
negde
na žalbu da
“Nema ništa gore nego kad se probudiš noću
a druga strana kreveta je prazna“
odgovorio sa
“Ima, kad se probudiš
pa poželiš da je druga strana prazna, a nije.“
i shvatiću da sam još jednom dočekao
da proživim svoje reči
kao što čekam jedno jutro
da odživim ovu pesmu.
Jednog jutra ću piti kafu u tišini
Sedeću mirno
pogleda uprtog u daljine
tamo negde kroz zidove
I izgledaću spokojno
kao da se u meni ne ruše
sve tvoje veličanstvenosti
kojima sam se divio
I klanjao.
Jednog jutra
će biti nedelja
pustiću radio i neće me
na prve taktove besomučno zaboleti
Vranjkovićev “Tajni život suterena”
jer ću biti prazan od srca
do dna stomaka.
Ništa se zbog tebe
neće stezati u grudima
ni dizati u gaćama.
Ništa mi u njoj neće izbiti dah iz grudi,
otupelo
I ravnodušno
ću odslušati
“Ne umem da volim a da odlazim
Ne umem da moram a da uradim. ”
kao da je obična pesma
zbog koje se nisam osećao svaki put sjebano.
Jednog jutra me neće zaboleti
Ni “Oblak u pantalonama”
ni Majakovski i ono njegovo
“Mama? Vašeg sina divno boli!“
Nego ću poslati poruku
i napisati :
“Mama vašeg sina posle dužeg vremena
ništa i niko ne boli.
Raduj se voljena moja.”
Jednog jutra izgubiću u sebi želju
da pokrećem revolucije u tvom umu,
da ti nadražujem sinapse idejama,
da se umiljavam tvojim tišinama
ne bi li progovorile,
da iz tebe izvlačim dete
a da ubijam zver,
da cepanicama sebe potpaljujem vatru
hladnoćama tvojih ravnodušnosti
ne bi li ih zagrejao,
otopio,
razgalio
i zainteresovao
za ovu polovinu života
što nam je još ostala.
Jednog jutra ću izgledati mirno
dok u sebi budem ubijao tebe
jer sam konačno shvatio
da je od samoubistva sebe
u sebi
bolje ubistvo tebe
u meni.
Jednog jutra stajaću
na ivici provalije sebe
i uz hladnokrvan osmeh sociopate
gurnuću u ambis prevaziđenih želja tebe.
Jednog jutra biće mi
svejedno za sva tvoja stanja,
o da, jednog jutra, obećavam ti
nećeš me boleti.
Spustiću brane u meni
pustiću reku niz mene
i udaviću tebe
a očistiću sebe.
Jednog popodneva
doći ćeš se sa posla
i tražićeš me po sobama,
i čekaćeš me da se vratim
ali mene biti neće.
Neće biti ni poruke da me ne čekaš
jer čekao sam i tebe ja,
ubijao noći nesanicama,
pravio od zore mrak,
od ponedeljka petak,
sreće pretvarao u tugu,
vodu u vino a vino u otrove.
Na hodočašću između mog razuma
i tvog kreveta stopalima sam uglačao pod,
popločao sebi put do pakla
da svaki put sve lakše i lakše skliznem
u ponore mojih slabosti
i beznađa tvog jada.
I zato čekaj me
kao što sam čekao tebe ja
Raspolućen od ludila i nemoći,
zarobljen između bolova i strasti,
odlazaka i dolazaka.
Čekaj me,
ali posle svega
ja ti sasvim sigurno
više nikada neću doći.
Jednog jutra ćeš ustati
i namestiti krevet za dvoje u kom spava jedno
i zaboleće te u grudima sa leve strane
svaka moja praznina
koja je vrištala ispuni me.
Svaka moja pokvarenost
koja je preklinjala popravi me.
Svaka moja nesigurnost
koja je šaputala ne ostavljaj me.
Jednog jutra
zaboleće te nevraćanje
onog, koji se uvek
tako lepo vraćao.
