Jednom kad pružim ruke beskraju umesto tebi, kad pokupim sa poda svoje rasprostrte snove, kad ugasim ove proključale vulkane želja i ubijem nadu stvarnostima otići ću, jer me više ni sa čim ne zadržavaš sem sa rečima, a ljudi se od odlaska sprečavaju postupcima, ne suglasnicima i samoglasnicima. Ljudi se od odlazaka ne zadržavaju rukama već zagrljajima u koje sliješ svu svoju dušu, ljudi se zadržavaju usnama a ne praznim obećanjima.
I zato kad odem ne traži me u sebi, tu me nikad nije ni bilo.
Tu nema ni tebe. Poneo sam te sa sobom.
Kad odem potraži me tamo gde su me tuge kalile, nade smirivale, želje mi krila davale, nađi me tamo gde sam se pokvaren od bola i sluđen od sumnji i ljudi u sopstvene sumrake skrivao.
A ti, ni ne znaš gde je to jel’ da?
Ako odem u proleće zađi Dorćolom, možda me vidiš kako hranim labudove i spremam se već sa trideset godina za ulogu onog ekscentričnog dede koji u šarenim odelima uparenim sa raznobojnim šeširima dolazi svaki dan sa kesom bajatog hleba da hrani labudove i svakom zna ime. Potraži me na spomeniku Branku Miljkoviću kako sapućem njegove stihove hladnom mermeru, hladnijem od moje kože i žalim mu se da nije jedini kojeg je ubila prejaka reč. Ako me ni tu ne nađes a nađes crvenu ružu znaj da sam bio samo smo se mimošili kao i mnogo puta pre u životu, u snovima, na ulicama, u rečima, u nama.
Zar ne misliš kako je čudno ovo naše nenalaženje već godinama, uvek smo tako blizu a za pedalj jedne srodnosti ipak daleko!?
Ako odem u proleće traži me dugo po Majke Jevrosime, Hilandarskoj ili Resavskoj, traži me po ulicama sa drvoredima u kojima sam oduvek u tuđe prozore zagledan maštao da sa tobom živim ali nikad mi se nije dalo. Traži me u Dalmatinskoj tamo gde sam do smrti video nas. Ako odem u proleće traži me tamo gde mirišu lipe, naći ćeš me u Makedonskoj kako ispod jedne baš takve razgranate sedim u Šumatovcu i ćutim, zamišljen i zagledan u daljine ka trgu, ka kom hrle svi ljudi da se sastanu ili rastanu a u stvari ništa ja to ne vidim odavno jer odavno ja više ne gledam u daljine nego u dubine sebe i u svoje usamljenosti zbog tebe. Ja tu samo mirišem lipu, prebiram po ostacima sebe i čekam te da pronađeš mene.
Ako pak odem u leto traži me tamo gde ima najviše ljudi, kola i gužvi, traži me tamo gde se asfalti tope a sirene sviraju bez prekida jer samo taj haos može da utiša ovu buku nemira u meni i ne plaši se da li ćes me u bukama i gužvama naći, znaš me šareniće se na meni sve od glave do pete da zamaskira crnilo u meni. Traži me kod Vuka, kod Glavne pošte, ma traži me po svim raskrsnicama ovog grada jer po njima sam se uvek gubio ne znajući gde da krenem ka sebi ili ka tebi. Traži me po Skadarliji kako uz tamburicu krvarim i po kaldrmi rasipam delove sebe da ih stranci ponesu što dalje od mene, da raznesu moje dahove po hladnim zemljama Skandinavije u kojima ti i ja nikad nećemo videti Auroru borealis,da odnesu moje uzdahe po zemljama Germanije da odjekuju moje usamljenosti po Alpima kojima nikad nećemo planinariti, da razaspu i udave moju ljubav po svim okeanima koje nikada nećemo preploviti.
Ako ipak odem u neku jesen, sunčano prevrtlju traži me po Kosančićevom vencu i Kalemegdanu, traži me obavezno ujutru dok čistači jos nisu počistili za sobom lišće jer samo tad me mozeš naći kako šetam i kako utešno gledam u prolaznost jedne lepote kako na kratko umire i kako sve ono što je do juče bilo razgranato,zeleno i pružalo hlad sad postaje ogoljeno, beživotno i samo. Jesen je prevrtljiva bajka ni topla ni hladna, jesen je kao Ti ima u njoj od svega po malo a opet ničega dovoljno, nesposobna ni da ogreje, ni da te ohladi. Sa jeseni kao i sa tobom nikad ne znam na čemu sam.
Ako pak odem u neki zimski dan ne traži me. U tom slučaju me sasvim sigurno nećeš naći, tada sam povučen i od tebe i od sebe. Tada sam sa bolovima na ti, tada se sa besanim noćima družim i grčevito grlim ono što imam da bi me manje bolelo ono što nemam . Tada proklinjem Decembar i sve one naše neokićene jelke, dočekane Nove godine u naručjima hladnih flaša vina i viskija umesto u zagrljajima naših golih i vrelih tela, u Decembru nisam sav svoj, Decembar mi dodaje još jednu i oduzima sa ovog vec istrošenog bilansa života drugu godinu. Decembar je impotencija mog duha, ubica sreće i bezdan pun usamljenosti, Decembar je prolaznost koju bih zauvek da zadržim, tokom Decembra se rvem i bijem sa samim sobom a onda krvav i našamaran sopstvenom stvarnošću ležim do proleća onemoćao i ćutim, levitiram u nekom svom hiperprostoru u kom nema mesta ni za tebe ni za mene ni za sve što smo mogli da postanemo a nismo, a pogotovu za ono što nismo trebali da postanemo a jesmo.
Ako nestanem u zimu ne traži me po mestima mojim, pročitaj me u pričama napisanim tebi, nađi me u porukama u pola noći iz neke zagušljive kafane sa nekog kariranog kafanskog stoljnjaka gde ti pomalo pijan i naivno glup poručujem da se spremaš jer krećem da te vodim kući i nikad ne vratim, možda ti u tom traženju bude žao sto su odgovori izostali a ja ih čekajuci pratio sviraće pogleda prikovanog za telefon. Ako odem u zimu nađi me u Servantesovom Don Kihotu i pomisli koliko sam vetrenjača zbog tebe u našem svetu ludila i razvrata ubio, oživi moj duh kroz Majakovskog, prećuti me u stihovima Marine Cvetajeve i slavi me u Preverovim pesmama. Potrazi me u Jesenjinovim knjigama i Debisijevim notama. Nasmej se u prolazu izlogu sa šarenim leptir mašnama, najavnim Star Trek posterima jer sam sve to metafizički ja.
Ako odem u zimu smatraj to samoubistvom mog duha jer sam otišao da ćutim i da se kao nov vratim, jer što bi rekao besmrtni Mika ima nas koji cvetamo kao baste od aprila do oktobra. Takav sam ti i ja procvetam a onda svenem ako me ne održavaš u životu.
Ako me tražiš zbog nas sada znaš gde možeš da me nađeš, ali ako me tražiš da vratiš samo onaj deo sebe koji sam poneo od tebe, onda nemoj da me tražiš, jer ti vratiti tebe od sebe neću. Ako me potraziš potraži me zbog nas. Ako me ne potražiš izmisli za sebe nov svet i nove likove u svojoj glavi tebi je to bar bilo lako da se savijaš i povijaš kako vetrovi duvaju jer da nije tako ne bi ja odlazio niti bi se tražili po Beogradskim ulicama i grudnim koševima, neizgovorenim rečima, ne bi se lomili u tuđim rukama i posteljama.
Ako odem i odnesem deo tebe sa sobom ne kuni me i ne proklinji me, samo sam odneo ono što sam od tebe i napravio tako da ako ti nedostaje onda ti nedostaje ono tvoje ja koje je postojalo zbog mene samog, onda ti nedostajem iskonski ja. U tom slučaju me potraži i ustoliči u centru svog sveta, naseli me u grudima, sakrij me ispod rebara i ne puštaj me više nikad napolje jer ja ne umem više da budem prosjak i lutalica, plašim se izgubiću se lutajući od besrama do očaja, ako me tražis nađi me za zauvek, u suprotnom prođi kao da se ne znamo, kao da se jedno drugom nismo raspadali i sastavljali u naručju od sreće, bola, strasti, ekstaze, stida i srama. Ako me tražiš nađi me da me nikad ne pustiš jer ako me još jednom pustiš potonuću u crne ponore sebe u kojima više neće biti mesta za tebe. Udaviću te u sopstvenom zaboravu, suzama ću ti održati poslednje opelo, upokojiću te u sopstvenim amnezijama i postaćeš ništavilo prošlosti, a veruj mi svako ko se suočio sa mojim zaboravom nije doživeo da vidi svetlost moje budućnosti.
Ako me tražiš neka to bude za zauvek jer ja više snage i vremena za prolaznosti nemam. Ako me tražis pronađi me baš onda kad ja mislim da me ne možeš naći, prevrni svetove, razbucaj mi ludila, pomrači mi kosmose, izleči mi patologije i umiri strahove zbog tebe nastale koji se kote i množe i kao divlje zveri rovare po ovom što je ostalo od mene hraneći se mojim slabostima, ako me tražiš zbog mene, zbog nas, zbog onoga što može da bude a ne zbog onoga što je bilo požuri, jer vreme nam za ljubav polako ističe.
No Comments